Vir (2012.)

Piše: Đorđe Pavlović

Srpski film se budi, priča se po kuloarima. Nema dana a da specijalizirani mediji ne promoviraju „generaciju koja kritički preispituje našu stvarnost“  i sve potvrđuju nagradama s festivala i odličnim prijemom inozemne publike. Jer, ako smo mi ludi ili potplaćeni, svijet nije, tako je oduvijek bilo. Krunski dokaz je izveden prije par dana kada se William Friedkin, jedan nesumnjivo svjetski tip, na Venecijanskom festivalu obratio auditorijumu: “You don’t like „A Serbian Film“? OUT!” Taj insert će se za nekih 20-30 godina vjerojatno naći u dokumentarcu koji će govoriti o ovoj talentiranoj generaciji i kvalitetno popuniti vrijeme izmedju liberalne propovijedi Stevana Filipovića i sisa Maje Miloš. Gdje će se, međutim, naći film Vir i njegov autor Bojan Vuk Kosovčević? Pripada li on grupi? Isplati li mu se to uopće? Ovo su neka od pitanja na koja valja odgovoriti i koja itekako utječu na ukupno vrednovanje ovog djela.

Čini se da je Vir pomalo prešućen film. Tome je sigurno doprinijela činjenica da se autor pojavio gotovo niotkuda (što znači izvan FDU), a da je producent i jedan od glavnih glumaca Nenad Okanović odranije ozloglašen po ulozi u seriji Selo gori a baba se češlja. Zato je stvorena atmosfera jos prilikom najava filma da od njega ne treba očekivati ništa. Predrasude su čudo, i na njih nisam imun. Ali, nisam ni sanjao da će me neki film natjerati da poslije TV premijere grozničavo lutam po gradu i tražim kakvu godinu dana zakasnjelu kino projekciju. Nisam uspio, a da jesam možda bih zaključio: da je Vir svojim kvalitetama uvelike prešišao Šišanje, da je za Klip jedan pravi Film i naravno da je puno srpskiji od Srpskog filma. Ma, da budem iskren. Pozdrav za čika Willieja Friedkina, zaključio sam to i preko malog ekrana.

2

U osnovi se nalaze tri priče. U prvoj pratimo Bogdana, vođu skinheada koji se upravo vratio iz zatvora ali nastavlja po starom. Put do dna prate flashbackovi koji istražuju korijene njegove mržnje. Ova priča je uvod u film, najmanje je zanimljiva, ali dovoljno da nam uz „holivudsku“ montažu brzo prođe. Zatim na scenu stupa Kale, tipični žestoki momak s asfalta koji upada u probleme s tipovima sličnim njemu. Radnja se odvija u maniru akcijskog trilera, a scene su izvrsno režirane i snimljene. Ako se prva priča referira na Romper Stomper, nastavak je najbliži frenetičnosti Dragojevićevih Rana. Na kraju dolazi najbolji dio, koji pripada slikaru Grofu i njegovoj opsesiji da će traume iz rata nestati kad nacrta savršeni vir. U tumačenju već spomenutog Okanovića dobijamo najsloženijeg lika u filmu, a konkurencija, ruku na srce, nije velika. Završnica potpuno pripada sjajnim CGI efektima rijetko viđenim na ovim prostorima.

Film je smješten u famozne devedesete, ali ta činjenica nije ključna za doživljavanje atmosfere. Mrzitelji dekade ne bi trebalo a priori dobiti napad povraćanja, a (malobrojni) ljubitelji očekivati zoom na neprijateljske uniforme. Radi se o prilično denacionaliziranom razmatranju arhetipa (nacista, krimosa i poremećenog umjetnika), pa je vrijeme odigravanja radnje uvjetovano godištem autora  i činjenicom da su debitantski filmovi često inspirirani dječačkim fascinacijama. „Autobiografije o drugima“, odnosno Sumrak idola, kako u drugoj priči priznaje i sam Kosovčevič. I tu dolazimo do glavnog nedostatka. Budući da se radi o filmu koji je posmatrano iz vizure autora morao biti snimljen, on pati od ambicije da ispriča mnogo, da obrazloži, da ima poruku. A ne uspijeva u punoj meri, pa biva zadihan pred ciljem kao junior koji se drznuo da trči seniorku trku.

3

Što se konkretno može zamjeriti Viru? Prvo, priče su nesumnjivo povezane na metaforičnom nivou, ali su na planu naracije vidljivo zakrpane, a veza između glavnih protagonista bolno je irelevantna. Ovakav pristup autora izraz je jasne težnje da se odmakne od tipičnog omnibusa kako bi izbjegao biti „optužen“ da je umjesto jednog cjelovečernjeg snimio tri studentska filma. No, to se već može pripisati dječjim bolestima. Druga zamjerka je ozbiljnija i odnosi se na kasting. Smatram da bi film bio daleko efektniji da smo u glavnim ulogama imali afirmirane glumce, jer Nebojša Đorđević i Srđan Pantelić nisu imali ni potencijala ni vremena izrasti u nove heroje. Ovo je donekle ispravljeno cameo pojavljivanjima legendi poput Kusturice, Dragana Nikolića i Mire Karanović, koji su svoju minutažu zaista iskoristili na najbolji način. Briljantna je i odluka redatelja da u film ubaci likove s estrade, čime miješa prošlost i sadašnjost gotovo do granice strašne istovjetnosti.

Da zaključimo, Vir je djelo kojim se njegovi tvorci, kao i jedna kinematografija, mala po svemu osim po tradiciji, mogu ponositi. Bez obzira na prešućenost. Bez obzira i na ozbiljne nedostatke. Vir je ipak vir, pa i kad nije smrtonosno opasan ne treba podcijeniti njegovu snagu. Ionako će do sljedećeg izliva adrenalina u domaći film proći godine. Zato, testirajte sebe! Naravno, ako imate manje od 16 godina prvo pitajte roditelje.

4 komentara za “Vir (2012.)

  • Jelena Djurdjic says:

    kad napišeš ‘sisa Maje Miloš’, misliš li Đorđe na njene grudi ili šta uopšte znači taj splet reči?

    kako je neki film ‘srpskiji’?

    uvek kada su domaći filmovi u pitanju kao da se javlja neakva bolećivost i 105 faktora se uzimaju kao olakšavajuće okolnosti, film se stavlja u kontekst i i tako kupi pluseve i dobija na važnosti. ija ću pasto u tu zamku sad. u našem društvu problematizovati i prstom upirati na naciste, krimose idole i najneistraženiji PTSD a pri tom nemati leđa (hit filmove ili keš neograničeni) je toliko na nivou incidenta da je neozbiljno i bezobrazno ne podržati reditelja i scenaristu!

    odmaknem li se od toga moram da kažem da mi se Vir ne dopada. msm da je plitak, neoriginalan, pretenciozan i dosadan. dobro montiran i hrabro zamišljen.

    film je postavljen holivudski – tri priče koje se preklapaju a da se to tek u trećoj u punom sjaju razotkriva, što opet nije klasičan manir ovde. čak i žanrovski se razlikuju. nevolja je što je ta povezanost tragično bleda, na nivou relacija likova i zapleta, no funkcioniše tematski. zapravo da ne upadam u detaljisanje – sveprisutan je klinački manir u svakom segmentu. kopiranje stilova i fora drugih reditelja, koncepcija scenarija, preuzimanje kompletnih scena (iz recimo predstave Hipermnezija) se nižu. razrada likova ne postoji, a nema majstorstva u brzom profilisanju jer su scene koje bi tome trebalo da posluže loše odabrane

    i nema nečeg za šta da se uhvatiš i kažeš da je iskreno i da valja do daske. sve je zbrzano i ne vidi se šta je njemu bilo najvažnije od svega da snimi, što bi trebalo da su odlike mladih reditelja – beskompromisnost i sirovost

  • Đorđe Pavlović says:

    Jelena, ja se u principu s tobom slažem pogotovu kad su nedostaci filma u pitanju. Sve tvoje zamerke sam takođe i ja identifikovao i uostalom stavio u tekst.

    E sada dolazimo do onog što ti nazivaš “kontekst”. A u kontekstu, Vir je filmčina i daleko najbolji od svih ovih debitantskih i uopšte filmova mladih reditelja. Otuda sam i ocenu naduvao krajnje namerno.
    Meni Vir uošte nije dosadan, dok mi je Klip recimo ubitačno nezanimljiv uprkos legitimnoj temi.

    Čekaćemo ustalom njihove druge filmove, pa ćemo videti. Pošto je nestao pritisak inicijacije, verujem da će stvarati sa malo manje pretencioznosti.

    I na kraju, što se tiče pitanja za sise, moram ti reći da sam nekoliko puta pročitao da shavtim zašto si toliko ozbiljna u pogledu toga:) Nemam pojma, možda sam jedino malo feminizma iščitao između redova (ništa strašno, simpatično zapravo). Zato dopusti i ti da moja recenzija bude pomalo konzervativna. Tako sam ja podešen.

    Sise, grudi, svejedno. Majine su dobre. Bolje od njenog filma.

  • Jelena Djurdjic says:

    i ja sam par puta pročitala taj deo teksta

    nije poenta bila da li piše ‘grudi’ ili ‘sise’, čak je bolje sise, nego nisam mogla da skapiram zašto kao vrednosni, lični kakav god komentar Klipa navodiš njene, rediteljske!, sise u bilo kom, pa i “konzervativnom” kontekstu (čak sam mislila da možda komentarišeš eksplicitnost u filmu) i ja ti kao priličan poštovalac tvojih recenzija, zbog kojih sam da ti kažem ovaj vir momentalno pogledala (iz nezainteresovanosti nisam ranije), kažem da mi je taj komentar bljutav, nepametan i seksistički, i verovatno mi bode oči jer je u neskladu (za mene) u odnosu na ton u tvojim kritikama. mogao si onda staviti i stevanov penis, ili neki kosovčevićev deo tela, ili fizičku osobinu, koja bi pojačala poentu. ako je to najsuštinskije i najtačnije što imaš o klipu, ili bilo kom autoru filma da se napišeš onda oki doki

    a fakat je da si u tekstu više pisao i ti šta ne valja u viru i msm da razumem zašto ga ceniš. meni se ipak odvojimo li sve nefilmsko po strani nije dopao

  • Mario says:

    Meni je “Klip” malčice bolji od “Vira”, a Miloševu nisam gledao u sise već u lice. Mnogo je bre lepa.

    Pomenuta dva filma, uz “Ustaničku ulicu” (sa nekim rezervama) su najbolje srpsko od prošle godine.

Leave a Reply

Your email address will not be published.