Jedan na jedan

[K. Ki-Duk, Il-dae-il, Južna Koreja, 122 min., 2014.]

7.5

REŽIJA

Kim Ki-Duk

SCENARIJ

Kim Ki-Duk

GLUME

Dong Seok-ma, Young-min Kim, Yi-Kyeong Lee

SAŽETAK

Koliko netko autorskog kredita može ispucati prije nego što nas dovede do gledateljskog sloma živaca?

9,0

PROSJEČNA
OCJENA
ČITATELJA

---

PROSJEČNA
OCJENA
FAK-OVACA

VAŠA OCJENA

Piše: Jelena Djurdjic

U uvodnoj sceni filma srednjoškolku jure, stižu i ubijaju nepoznati tipovi. Devojkino ime je Min-ju, što na korejskom znači , sasvim nepretenciozno, ‘demokratija’ .  Ubrzo naravno uviđamo da je ovo angažovani politički film, a ona simbol svakog zajeba za koji niko nikad nije odgovarao ili svakog daška onog dobrog i slobodnog na svetu. Za ubijenu devojku pravdu pokušava da ostvari grupa od sedmoro građana, koji se predstavljaju kao pripadnici neke radikalne polu-terorističke organizacije, i nazivaju sebe Senkama.  Oni hvataju počinioce zločina, jednog po jednog (naslov koji bi daleko više dao osvetničkom žaru od ovog Jedan na jedan), i zahtevaju od njih priznanje i objašnjenje.  Pri  ispitivanju optuženih  očekivano, bar za ovog autora, koriste različite eksplicitne, brutalne i posledično obilno krvave  metode mučenja. Kreću od najnižeg u lancu, neposrednog izvršioca. Zločinaca je sedam, pravednika je sedam. Priča se sedam puta ponavlja.

Vođa grupe, Dong Seok-ma,  bivši vojnik, se izdvaja po odlučnosti, sposobnostima, i spremnosti da ide do kraja. Metode torture progresivno rastu kako se penjemo u hijerarhiji odgovornih za svirepo ubistvo, a njegov gnev eskalira. Od početka nije jasno da li neko stoji iza njih (porodica ubijene npr.), ili je grupa totalno samorganizovana, samo je vidljivo da je Dong iznad ostalih. Sigurnost i nepokolebljivost vođe naspram nedoumica i nepristajanja ostalih članova na svakojake svireposti, ubrzo postaju tema. Dokle je to moralno prihvatljivo ići – udarati štapom u kom su zakovani ekseri četiri, ili sedam puta, elektrošok od 15 ili 25 sekundi? , neka su pitanja koja sreću kvare otmičarima, ali dosta jalovo pomažu filmu. S druge strane, fino je prikazana sudbina i priroda ljudi koji uzimaju pravo da sude, i izvršavaju kaznu. Jedan od nedosanjanih snova mnogih potlačenih je dan kada im se ukazuje prilika da arhi-neprijateljima uzvrate za svako poniženje i  nepravdu. Ki-duk ih tu sjajno ogoljava, i prikazuje svu raznovrsnost ljudskih karaktera, nivoe slabosti, nivoe uništenosti duha, (ne)sposobnost da se otrezniš, nivoe konačnog pada. Repeticijom nasilnih scena, koje gube svaki smisao i svrhu, čak dave, takođe uspešno podseća, pogotovo nas sa ovih trusnih područja, koliko smo oguglali na prizore nasilje i demonstraciju svesne okrutnosti. Pitanje odgovornosti direktni izvršioci vs. nalogodavci ubistva takođe nam nije strano (na temi ratnih zločina npr), i dragocena je ideja da svako od njih govori o svojoj odgovornosti. Viđamo različite katarze no nažalost nismo iz toga bog zna šta dobili – Kim ionako nikad nije bio bog reči.

2

I dok je stilski reditelj i dalje u fazi niskobudžetnih filmova, sumornih i teskobnih, kao scenarista je vrlo nesvojstven. Pored obilja dijaloga,  još jedan iskorak ka publici je i u ideji da se osvetnici svaki put tematski prerušavaju, gde Kim, majke mi, čak nalazi prostor i za poneku komičnu scenu.  Odatle kako se raspadaju njihove spoljašnosti (nose kostime pripadnika terorističke organizacije, đubretara, gangstera, državne bezbednosti…), kako skinu svoje radon odelo, tako raste priča, i konačno Kim uspeva da snimi film veći od jedne ideje koju mrcvari i cedi kao pedantni  tinejdžer bubuljicu, sve misleći da je bogom dana (Arirang, Pieta, Moebius). Upoznajemo likove van misije, a onda preko njih i stanje korejskog društva, dominatne odnose koji vladaju. Razotkrivamo motive za tako drastično delovanje. Doduše, Jedan na jedan ne treba gledati  kroz razmišljanje o ostvarivosti celog poduhvata. Više je sve to klasična misaona apstrakcija na temu koliko je došlo vreme da se stvari uzmu u svoje ruke, koju prati pokazna vežba kako bi to i izgledalo. Realizam je zato vrlo opipljiv kada je reč o svakom od njih ponaosob, nakon što  uveče skine kostim i ode kući. Čovek koji nema novca za lečenje supruge, dečko koji se školovao u Americi ali ne uspeva da pronađe posao, devojka koja ispituje odnos sado-mazo prirode, muškarac koji spava na fotelji pod vedrim nebom, smeštenoj na ruševinama svog nekadašnjeg doma…nisu apstraktne pojave.

Ono što neki od nas najviše vole kod južnokorejske kinematografije je fakat da  i osrednji autori znaju da završe film. Može da bude grešaka rediteljskih, konfuzije, scenarističkih budženja, preterivanja… ali klimaks je nepobitan, ideja je svetinja.  Autor ovde skoro da ispušta film iz ruku u ključnim momentima.  Konačni susret, biržljivo građen, raspada se u besmislu. Poente se konačno razvodnjavaju, političke poruke relativizuju, a da se čak ni u nihilizam ne pribegava. Malo pomažu završni kadrovi koji nas više smeštaju u vreme kad smo opijeno gledali Proleće, leto, jesen, zima i opet proleće, ali osećaj iz stomaka da je nešto novo ušetalo u naš život, da smo pametniji, da smo shvatili, je odlepršao na dohvat ruke. Koliko tačno kredita autorskog neko može da ispuca pre nego nas dovede do gledateljskog sloma živaca?

3

Arirang će nas izgleda sve još neko vreme pratiti nakon odgledanih  Kim Ki-dukovih filmova, i svaki put će me biti sramota što sam imala zrno sumnje u autentičnost i iskrenost snimljenog dokumentarca. Dubine autorske krize se još uvek osećaju, ali borba je ono što ćemo sad najviše računati i zato nalepiti ‘apsolutna preporuka’ uz One on one. I na bensedinima i u prašumi i džungli ideja, bolji je od devedeset posto svetske produkcije.

Leave a Reply

Your email address will not be published.