Atertraffen

[A. Odell, The Reunion, Švedska, 90 min., 2013.]

8

REŽIJA

Anna Odell

SCENARIJ

Anna Odell

GLUME

Anna Odell, Anders Berg, David Nordström

SAŽETAK

Kontroverzna umjetnica iz Švedske nije iznevjerila očekivanja.

---

PROSJEČNA
OCJENA
ČITATELJA

8,0

PROSJEČNA
OCJENA
FAK-OVACA

VAŠA OCJENA

Piše: Jelena Djurdjic

Anna Odell, umetnica iz Švedske, postaje poznata već na poslednjoj godini svojih studija, 2009., kada u okviru završnog ispita simulira pokušaj samoubistva, opire se hapšenju, glumi nervni slom…što rezultira njenom hospitalizacijom u psihijatrijsku kliniku. Annina ideja je bila da rekonstruiše sopstveni nervni slom, koji je doživela 1995., ne kao deo terapije, već da pokaže kako se društvo ponaša prema građanima koji imaju psihološke probleme. U delu medija je automatski dobila lepljivu kvalifikaciju kontroverzna. Doktori su joj zamerali korišćenje resursa koji su nekom drugom bili potrebniji. Završila je na sudu, i proglašena je krivom. Kazna je bila simbolična.

Odell je sada snimila prvi film, pokupila brdašce nagrada, i može se reći da nije izneverila očekivanja – ne u vezi kontroverze, već u vezi bavljenja pitanjima koja nas se tiču. U filmu ona igra sebe, uspešnu umetnicu, koju drugari ne pozivaju na proslavu dvadeset godina mature. Anna ipak odlazi, spremna da se suoči sa, ispostaviće se, ljudima koji su je kao deca/tinejdžeri sasvim fino maltretirali. Ona ima spreman govor, seća se najsitnijeg detalja, od svakog od njih  traži objašnjenje. I tako prolazi prva polovina filma, prigodno naslovljena Govor. Onda kapiramo da Annu u stvarnom životu, stvarnom filmskom životu, isto nisu pozvali na tu proslavu, ali da ona nije ni otišla nepozvana i da smo do tada zapravo gledali film snimljen u filmu – kako bi to izgledalo da je otišla. Performans se nastavlja, i u drugom delu The Reuniona, naslovljenom Susreti, Odellova pokušava da ubedi svoje ‘prijatelje’, iz školskih dana, da je posete, kako bi im dala da pogledaju snimljeni materijal (pomenuti Govor), i prepoznaju se, a mi, već jednom prevareni, sve dovodimo u pitanje.

at3

The Reunion scenaristički najbolje radi na dva nivoa. Funkcioniše kao podsetnik svakome na čijoj je strani bio kao tinejdžer, kad su onog nekog žešće cimali u odeljenju, izolovali ga, sa psihičkog prelazili na fizičko nasilje. Uspešna je egzekucija ‘sociološkog projekta/studije’ o nepromenljivosti zakona čopora, ljudske prirode, društvene hijerarhije, naučno popularnim manirom predstavljene. Istovremeno, ovo je bezrezervna posveta tom nekom biću usamljenom, odbačenom, godinama zlostavljanom. Film ideje, poente i katarze.

Rediteljski pristup nam omogućava uživanje u izmešanim pristupima, i formama. Dok je najbolja referenca za prvi deo filma naravno Vintebergov Festen, koncept okupljanja i razotkrivanja, ukupno poigravanje i izmene mesta realnosti i fikcije, (lažna) dokumentaristička forma, snažno referiraju na opet najbolje u (pod)žanru,  Kiarostamijev Close-up, ili, manje uspelog, opet iranskog filma, The last step. Stvara se utisak gotovo amaterski, početnički režiranog filma, bez montaže, što daje notu drugačije autentičnosti, čini ga istinitijim i moćnijim. Nisam pametna je li i to fora, ili trijumf umetnosti (bilo je jače od nje), morala je tako da režira, ne zamarajući se šta je filmski efektnije/srećnije rešenje.

AT1

Nažalost, ili sreću, ovo nije savršen film. Najpre čini se da je mogao biti oštriji – u Festenu npr.se to lakše postizalo jer je reč o porodici, dok su ovde suprostavljene strane toliko daleko da je teško bilo u startu uspostaviti težinu koja podiže emotivni ulog, i gradi razliku između odličnog i izvrsnog dela. Odellova svoje emocije očekivano daje kontrolisano, i zato i kažem ‘na sreću’ nesavršen film, jer to nedostaje, a istovremeno znamo da i ne treba da ih bude.  Drugo, oba dela filma imaju originalan i inteligentan početni zaplet, ali se on kasnije nedovoljno razrađuje – realističnost i običnost nekad znaju da uguše igranu formu. Treće, miksanje onog što se desilo, sa onim što bi mi da se desilo, nema konzistentnog stila, elegancije i sofisticiranost umetničkog izražaja, kakav recimo autorka postiže u završnim kadrovima, te se ne uspeva u pronalasku potpune kompenzacije za emotivnu uzdržanost.

Inače Anna Odell ne povezuje događaje iz 1995. godine sa ovim iz Atertraffena. Mi bismo trebali. Lakše ćemo upamtiti, bolje ćemo naučiti. Pričaćemo drugima.

Leave a Reply

Your email address will not be published.