Kronika Kustendorfa 2015., vol. 1

Piše: Jelena Djurdjic

4

Kad si na planini, i festival otvara film Bijele noći poštara Alekseja Trjapicina, teško je suzbiti poetski naboj u naslovu, čak i kad snega nema.

Novi film ruskog reditelja Andreja Končalovskog prvo je ostvarenje  prikazano na ovogodišnjem, osmom po redu, međunarodnom filmskom i muzičkom festivalu Kustendorf. Festival je u toku dana neformalno otvoren izložbom filmskog muzeja u Lođu, posvećenoj Končalovskom, a svečano su ga otvorili domaćin Kusturica, ministar kulture Tasovac, koji je pod miškom doneo crveni tepih, i vuk, koji je istim prošetao, i čije ime ne znamo.  Počasnom gostu je tradicionalno uručena nagrada za buduće filmove, a on je mudro izjavio da rediteljima nagrade treba dodeljivati kada umru. Trapave ceremonijalne zavrzlame su se  ubrzo okončale,  naše  bele noći su otpočele (u Italiji, ako ste promašili Viscontija, Mastroiannija i Dostojevskog, elem u Italiji  bela noć, le notti bianche, je noć  provedena u slavlju).

Nakon projekcije (o simpatičnom Alekseju Trjapicinom čitaćete u posebnom tekstu) usledila je radionica gostujućeg autora, i bila je jedna od onih koje nisu slutile na dobro. Naime, na Kustendorfu su radionice autora/glumaca/producenata/direktora fotografije/i dr., praktični momenat tog sudara mladih i neafirmisanih sa uspelim, i cenjenim. I uz takmičarski program studenata režije čine esenciju festivala. Možete da ih pitate šta god, i čujete što na drugim mestima ne govore. Končalovski je, za razliku od brata svog Nikite Mihalkova, koji  je pristigao par dana kasnije, u misiji da dobije reakciju i impulse, ali ne i da analizira viđeno. Njegovo promišljanje o kinematografiji je ipak obeležilo  narednih par dana, provlačeći se  kroz većinu razgovora koji su usledili, iako u totalu Andrejevim  nastupom nismo ostali oduvani.

3

„Kinematografija je kao književnost, moramo da pišemo kamerom priče. To znači da svaki kadar mora da znači nešto, ne može to da bude samo neprekidan niz kadrova koji prikazuju npr.  čoveka sa pištoljem, kako jurca za drugim tipom, ili radi milion drugih stvari – to nije jezik, to je dijareja pokretnih slika. Dakle, ukoliko želite da pišete priču kadrovima,  onda svaki od njih mora da ima svoju vrednost.  Ako je pred nama samo slika sa zvukom, to je onda samo naša percepcija sveta. Kamera ima oko krave. Dok krava žvaće i gleda, ona vidi mnogo toga, ali ne razume šta se dešava…“

Naelektrisano  veče u oficijelnom programu je zatvorio moldavski trubač, Adam Stinga.

Sledeća tri dana počinjala su retrospektivom posvećenoj  Končalovskom. Imali smo, bukvalno, jedinstvenu priliku da pogledamo svojevremeni blockbuster Romansu o zaljubljenima, dopremljenu iz moskovske kinoteke, Andreja Rubljova i Marijine ljubavnike, njegov prvi američki film, i možda  propušten tajming za tematsku radionicu.

Ceo drugi dan je bio po sistemu toplo-hladno. Romansa o zaljubljenim nas je podigla, da bi nas Yerzhanov sa The owners, umrtvio, a radionicom koju je održao i ubio u pojam, vešto izbegavajući davanje smislenih odgovora. Vrlo naporan film za gledanje, apstraktan i nadrealan izražaj, potresne slike, stvarno nisu nešto što bih vam preporučila u celini, iako film ima svojih momenata.

I kad stvari naginju minus fazi dolazi dobri duh Kustendorfa, direktor filmskog festivala u  Cannesu, gospodin Thierry Fremaux, i popodne postaje magično. Thierry svake godine  održava predavanje nakon projekcije nečeg  filmski  dragocenog iz francuske kinoteke. Ovog puta je sa sobom doneo Dans la nuit, film Charlesa Vanela. Iako ne remek delo od početka do kraja, iako ne među najznačajnijim filmovima epohe, U noći ima dovoljno biografskih momenata da ostane upamćen i bitan – u pitanju je poslednji francuski nemi film, snimljen 1929.godine. Dalje zanimljivosti su vezane za sudbinu njegovog autora. Početak bioskopske distribucije se dešava tek sledeće godine, na vreme za sudar sa novotarijom – zvučnim filmom. U noći ne izvlači ni  činjenica da ga je režirao jedan od tada najpopularnijih glumaca u Parizu, a razmere fijaska dočarava podatak da se Vanel  (The wages of fear, Uhvati lopova) više nikada, i ni po koju cenu, nije bavio režijom.  Kad se odmaknemo od argumenata na papiru, intimno mogu reći da je glavni preduslov da nešto smatram umetnošću bio ispunjen – nakon odgledanog  nešto negde u glavi mi je postalo kristalno jasno; onaj osećaj da si skapirao jednu bitnu stvar, ma kako trivijalna bila, da si nešto novo naučio, uvukao se svima pod kožu. Za početak razgovora na radionici koja je usledila, impuls je bio Vanelov postupak da kroz par rečenica u toku filma pojasni/pogura priču. Utisak da je pogrešio, doveo je do polemike o tome koliko su reči uništile kinematografiju, i promenile sve. Diskutovalo se o tome kako je nekada svaki kadar bio najvažniji na svetu, koliko je zdravo s vremena na vreme pogledati nemi film, a Fremaux je artikulisao ono što smo svi osetili – dok smo gledali Dans la nuit imali smo vreme, i zapravo neometanu priliku, da svaki frejm, svaku sliku,  zaista vidimo.

1

Razgovor je  vodio Kusturica, pa se, očekivano,  u jednom trenutku dosta govorilo o američkom filmu danas, i tome koliko je izgubio primat, u autorskom svetu jasno. Pokušavajući da definišu trenutak kada su stvari nakon sjajnih sedamdesetih krenule nizbrdo, Emir ukazuje na Spilberga i E.T., kao prekretnicu kada novac preuzima primat, dok Thierry smatra da je sve krenulo po zlu sa Ratovima zvezda. Među upečatljivije delove dijaloga spada i segment o nedostatku filmskog jezika danas, kojim se naša epoha može definisati:

“Imamo mnogo dobrih autora i pristup njihovim filmovima nikada nije bio lakši, ali istovremeno ti autori nikada nisu bili više marginalizovani i lišeni prilike za uspeh. Danas je veoma retko imati autorski i zabavan film u jednom. Ili se naginje prevelikoj ozbiljnosti u pristupu, ili je to druga krajnost, koja vodi u glupost. Mladi autori treba da stvaraju sopstveni jezik” , rekao je Emir.

Fremaux je izdvojio par sjajnih filmova iz godine za nama (Zimski san, Foxcatcher, Whiplash i Leviathan),  govorio je i o poštovanju prema Tarantinu, Malicku i Coenovima, a dobre zvučne filmove uporedio je sa pesmama koje imaju sjajan tekst: “Danas je više u filmu izvođača nego ikada, ali oni su muzičari, nisu pesnici. Mislim da smo u filmu ostali bez poezije. Izgubili smo sposobnost da ponekad budemo naivni.”

2

Ispunjeni odgledanim, zadovoljni onim što smo dobili iz razgovora nakon  projekcije, spremno smo čekali prvo veče takmičarskog programa. Tempo ubitačniji nego prethodnih par godina, bilo je već tada jasno, donosi posle skoro nepostojeće pauze  rumunski kratkiš  It can pass through the wall, Radu Judea. Do daske predstavnika svoje kinematografije, smenio je predstavnik Hrvatske, Sonja Tarokić i njen Tlo pod nogama. Radnja se dešava u Splitu, i fokusirana je na porodicu, čiji ušuškan život postaje izvrnut natraške nakon očeve finansijske pogreške. Preterano realističan i u pokušaju da uhvati ‘izvlačenja tla pod nogama’,  film se bavi  aktuelnim trenutkom (nestabilno tržište nekretnina u postranzicijskom društvu), ne bežeći od ljudskosti i sa osećajem za detalje. No, ako treba tražiti jednu reč za opisno sumiranje bila bi to ipak smor.  Dobijeno iz prvih kadrova rediteljka ponavlja u nedogled, ovde srećom kratak, i po ko zna koji put vidimo sve ono što u domaćim biserima ne valja. Sonja trenutno radi na prvom igranom filmu, Zbornica. Iz Slovačke Jasmine Elsen donosi Polubaku, petominutnu animiranu bombu, o samoći života kad te mačka napusti.  Imali smo sreće da već prvo veče odgledamo  pobednika, odličan film Giacomoa Abruzzesea, Stella maris, ‘priču o zanatliji, njegovoj kćeri, jednookom gradonačelniku, vatrometu kao oružju i značaju ulične umetnosti za revoluciju’ . Frustrira skoro koliko deluje superiorno.

A najviše smo sreće imali kada je pola sata posle ponoći, počeo koncert bluz devojke, Ane Popović. Gitaristkinja iz Memfisa,  u uskoj beloj haljini, na 12 cm štiklama, opustila nas je fank zvucima, uhvatila  slow bluesom, i Hendrixom, najboljim stvarima sa Can You Stand The Heat i Uncoditional,  pokazala šta je to sviranje na bis i priuštila nam jednu od najmoćnijih  svirki  u  ži vo tu!

Leave a Reply

Your email address will not be published.